Evo me tog jutra 09.04.2016 godine na autobuskoj stanici. Skupili se akcijaši da idu na proslavu dana akcija 01.04. Kasnili smo sedam dana, al neka. Jeste da su se skupili sve stariji akcijaši ali samo je jedna bila akcijašica, a nas dvadesetak. Nisam poneo mobili, jer ga prethodno veče ukljičio nisam pa sam umalo i zakasnio. Moj drug Pavić sa kojim sam pošao bio je vesele naravi, i uveseljavao me je čitavim putem. Na Savskom keju, u Beogradu nije bilo baš mnogo akcijaša.
Malo smo prošetali do Save jer nam je to vreme dozvoljavalo. Na povratku malo smo bili iznenadjeni sa odabiro pesama, tri-četeri akcijaške pa jedna ona u stili "Oj srbijo mati"., pa videći da je pogrešio malo je napravio pauzu. I opet dva-tri pesme pa opet "Ko to kaže, ko to to laže" E pa sad ga je baš preterao. To jeste da je i ovu pesmu vrlo brzo skinuo al nije akcijaška, nije brate, nije druže. Program je sa mladim damama i gospodom iz osnovne škole započeo dok je program vodila ćerka od Žigona, onog Steve. Nisam to znao, Pavić mi je to rekao. On bi se stalno gubio iz vida a vraćao sa novim informacijama. "Sad će Mali" rekao je. "Koji mali" ,"Pa Mali"...I pojavio se Siniša kao gradonačenik da nas pozdravi. Misliti o Siniši, šta god da hoćete al je sad održao govor o akcijama, o drugarstvu i tako to.Ume on to. Pošto je završen prvi deo, drugi deo se odvijao u Sava centu. Na putu smo susreli autobuse iz raznih krajeva Srbije. E kakav će to svečani sabor to da bude. Al malo sutra. Parilazi neki čovek i pita "Koja ste staranak pa vi" Beograd je toga dana bio stecište stranaka.Puno stranaka. "Mi smo ORA" prozbori Pavić. "a ORA nije fora" to mu je završni komentar bio. Vidim da čoveku nije bilo baš najjasnije. "Sad ćeš da vidiš foru, Mali nije jedini" i ja sam mu verovao.
Sava centar je ipak bila punija. Ali vidim da nešto tu nije u redu. Čekalo se, pa da. Uđoše četvori, pa još četvoro a onda Dačić, pa da. U tom grmu lezi zec.Bio na mitingu pa svratio na kratko.Malo priče , malo i zbilje jer ipak je i on bio na akciji, Malo se i zadržao.Verovatno zurio na neki novi miting. Ali tu nije kraj, što je prevarilo mog druga Pavića. Još je neko tu. Vulin. On nije akcijaš, Njegovo ministarstvo dobilo pohvalu pa i on da se pojavi a i malo da govori. Više nije bilo nikoga samo što su organizatori napravili propust. Tri puta je čitan istorijat, Jedina vest koja mi je legla je da je formirana radna akcija u Kraljevu,
pa možda i mali broj omladinaca u početku zapevaju "drugarska se pesma ori" te da se akcija zove ORA nije fora i da će se formirati u Novom Sadu na Letenki brigada krajem sledećeg meseca.A sad pasulj. Pa divan, predivan...Sve se završilo oko 16 sati..
SOMBORSKE NOVINE
15. IV 2016.
U BEOGRADU ODRŽAN SKUP UČESNIKA OMLADINSKIH RADNIH AKCIJA IZ VREMENA SFR JUGOSLAVIJE
DRAŽAVA GRAĐENA NA ENTUZIJAZMU MLADIH
Proteklog vikenda u Sava centru na Novom Beogradu odr- žan je skup učesnika omladinskih radnih akcija, koje su u najvećoj meri doprinele izgradnji tog dela glavnog grada. Omladinske radne akcije danas izgledaju romantično, a za današnje mlade gotovo kao neverovatna priča iz mladosti njihovih očeva i majki, pa čak i baka i deka. Mnogi Somborci su tokom decenija za vreme svojih srednjoškolskih dana radili na izgradnji. Jedan od najstarijih je Dragan Stojanović, rođen 1930. godine. - Rođen sam u okolini Vranja. U okolini Trgovišta 1945. godine organizovana je akcija pravljenja puta prema Bugarskoj. Mi omladinci smo radili tu, a te godine nisam mogao da se upišem u školu, tek sledeće sam upisao poljoprivrednu školu i odmah smo išli na radnu akciju regulacije toka Južne Morave. Posle sam se preselio u Vršac, pa smo 1948. i 1949. godine, zajedno sa vršačkom brigadom, radili kod Sremske Mitrovice i Slavonskog Broda, gradili smo auto-put „Bratstvo-jedinstvo” - ispričao je Dragan Stojanović. Tadašnji akcijaši su radili sa jednostavnim alatima, ašovima, lopatama i drvenim kolicima, a zadatak im je bio da nasipaju trasu puta. Dušan Bajić je prvi put učestvovao na omladinskoj radnoj akciji 1978. godine. - Išli smo u Sisak, kao bratska brigada dva bratska grada, Šibenika i Sombora. Dogovor je bio da pola brigade budu Somborci, a polovina Šibenčani. Bili smo smešteni u barakama, društveni život nije bio loš, stalno smo imali organizovan program, dolazili su nam umetnici, zabavljači, sećam se na primer Zdenke Kovačiček i njenog orkestra - kazao je Du- šan Bajić i dodao da su radili na popravljanju nasipa. - Posao je bio naporan, videli su da dobro radimo, pa su nas poslali i u sam Sisak da čistimo parkove. Radni dan trajao je od šest sati, buđenje je bilo sat ranije - dodao je Bajić. Josip Janković je učestvovao na čak 15 omladinskih radnih akcija i ispričao je da se rad akcijaša vrednovao i kroz društvene aktivnosti, u okviru kojih je bilo raznih kurseva. - Pravili smo zidne novine i njihovo uređivanje je zahtevalo određenu kreativnost. Meni je zanimljiv taj proces socijalizacije, gde nikome nije rečeno da je to - to. Rezultati toga su se videli naročito na rastanku. Kada vidite omladince, koji su za mesec postali nerazdvojni prijatelji, da plaču na rastanku, postanete svesni da je tu bilo mnogo više od rada - kazao je Josip Janković. Učesnici omladinskih radnih akcija kazali su da se na akcije išlo dobrovoljno, da niko nije bio primoravan da odlazi da radi. Osim omladinskih brigada, postojale su i radničke, pa su jedne godine zaposleni iz tadašnjeg PIK-a kopali odvodne kanale pored piste aerodroma u Skoplju. - Posle rata je mnogo toga ostalo razrušeno i postojao je neki entuzijazam da se poprave objekti, da se izgrade novi, da se otmemo iz one zaostalosti. Mi maltene nismo imali nikakve puteve, fabrike su bile uništene. Dosta se kroz te radne akcije uradilo. Svako je ne- što novo naučio, stvorio se neki novi vidik, ljudi su se upoznavali i družili, izvukli su se iz svojih malih okruženja - kazao je Dragan Stojanović. - Bilo je društvene svesti širokih masa ljudi. Jednom su pitali novinara Duška Jakšića po čemu će pamtiti Jugoslaviju i on je kazao da će je pamtiti po osećaju da će svako sutra biti bolje nego danas, što je dijametralno suprotno od današnjice - rekao je Josip Janković. - Samo za nekoliko godina izgra- đen je Novi Beograd, pa auto-put kroz Jugoslaviju. Sve to su izgradili omladinci, naravno uz stručni nadzor i mašine. Puno je urađeno na regulisanju vodotokova. Somborske brigade su svake godine išle na akcije u tri-četiri smene - kazao je Dušan Bajić. - Danas je tehnologija i mehanizacija izbacila ljudski rad, a mi danas godišnje jedva uspevamo da izgradimo dvadesetak kilometara auto-puta - rekao je Janković. Omladinske radne akcije su bile detaljno organizovane i ispraćene kroz medije. Čak su postojale i novine, koje su objavljivane tokom tog angažovanja mladih. - Mislim da su takve akcije moguće i danas, ali je potrebna dobra organizacija. Mladi imaju želju da urade nešto, ali nema ko da ih organizuje - kazao je Dušan Bajić. - Veliki problem je besperspektivnost mladih. Ja sam posle fakulteta imao čak tri ponude za posao. Nakon što sam diplomirao odlučio sam da se dva meseca odmorim, pa me je tadašnji direktor PIK-a, Bogdan Šuput, kada je video kada sam završio fakultet, pitao: „Pa gde si do sada bio?”, a ja sam samo uzeo sebi slobodno ta dva meseca - ispričao je Josip Janković. On je dodao da će današnja omladina, kada se oslobodi brige za puku egzistenciju, imati dovoljno entuzijazma za volonterski rad. - Nisu današnji mladi ništa gori nego što smo bili mi. Mislim da im je puno teže, mogućnosti su joj ve- će, ali strateški potezi države nisu dobri - završio je Janković. FT